Svetlo za sedam mališana

Više u Srbiji ne važi ona izreka: "Što južnije to tužnije...". Gde god se okrenete, ka severu, istoku ili zapadu, svugde jad, beda i čemer. I glad! Ili kako je to nekad napisao srpski pesnik Oskar Davičo: "A đikaju deca u lazigaćama, pod kosom, u blatu, među svinjama, među patkama, hraniš ih, Srbijo, druže, više prosom, više postom, više bajkama, uspavankama, više gatkama, i pokrivaš ih mrakom što tako teško pada... Oj, Srbijo među bunama, oj Srbijo među šljivama..." Među njima je na žalost i devetočlana porodica Zorić iz Zrenjanina kojoj treba i posla i hleba. I stan i struja. Nikom se nisu obraćali za pomoć sem svojoj otadžbini. Hteli su da rade bilo šta, da stanuju bilo gde, pa i u podrumu, hteli su da im deca imaju za doručak kiflu i malo mleka. I upaljenu sijalicu! Hteli jesu, ali uspeli nisu. Ni tada nisu podigli glas. Ćutali su i odlazili u nadnicu, ne odbijajući nijedan posao.